Koja je uloga ograničenja u kriketu?

Prva ograničenja u kriketu odnose se na pozicioniranje igrača u polju u različitim fazama igre.

Prva ograničenja uvedene su 30-tih godina. Ovo se desilo nakon kontroverzne „bodilajn“ taktike koju su Englezi primenili protiv Australijanaca, tokom Ešes serije 1932-33. Uključivalo je da engleski bacači bacaju loptu tako da se odbija u telo australijskih udarača. Kako bi zaštitio sebe, udarač bi automatski zauzimao defanzivnu poziciju. Odbijanje ove lopte bi često bilo uhvaćeno od fildera koji su u neposrednoj blizini. Ova taktika je veoma kritikovana i dovela je do toga da MCC promeni pravila, gde je uvedeno da samo dva fildera mogu biti na strani udarača.

Tokom 80-tih godina, organizacija „One Day International“ (ODI) došli su do izražaja u kriket svetu sa svojim pravilima koja su se odnosila na ogranićenja u pogledima terena, postala su jasnija u Austrailiji. Do 1992. samo dva fildera su dozvoljena izvan unutrašnjeg kruga, tokom prvih 15 overa. Onda, 2005. ova restrikcija smanjena je na 10 overa. Ovih deset overa su dalje podeljena na dva puta po pet, u vidu „powerplay-eva“ za bacačku stranu. Od 2008. udaračka strana bira kada koristi jedan od dva „powerplay-a“.

Tokom 2011. igrači su mogli da uzmu „powerplay“ između 16og i 40og overa, umesto prethodnog pravila gde je ovo moglo da se uradi između 11og i 50og overa. Posle, 2012. desio se novi presedan u pogledu ograničenja „powerplay-a“. Prvi „powerplay“ se morao iskoristiti u prvih 10 overa, sa ne više od dva igrača smeštenih izvan kruga od 30 jardi. Poslednja promena u pravilima desila se 2015, gde je pet fildera moglo biti pozicionirano tokom poslednjih 10 overa, a udarački „powerplay“ je ukinut. U T20 kriketu, restrikcije vezane za teren se dešavaju tokom prvih šest overa.-

Uvođenje terenskih ograničenja je u velikoj meri uticalo na učinak udarača u pozitivnom smislu, te su počeli da se postižu veliki brojevi poena, što je činilo samu igru mnogo uzbudljivijom.