Šta je dovelo do formiranja ATP-a?

Pre 44 godine, Džek Krejmer, svetski broj 1 u periodu 40-tih i 50-tih godina prošlog veka, došao je na ideju o teniskoj asocijaciji, koju do tada niko nije razmatrao. Udružio se sa Donaldom Delom i Klifom Drajsdejlom, i potom su zajedno osnovali Asocijaciju Teniskih Profesionalaca (ATP).

Iako je konceptualno ideja bila dobra, izostala je finansijska podrška, koja bi omogućila bolji prodor u teniski svet. Kao rezultat ovoga, ATP je bio primoran da se udruži sa Internacionalnom Teniskom Federacijom (ITF), kao i sa Muškim Internacionalnim Profesionalnim Teniskim Savetom (MIPTC).

MIPTC je bio nadgledajući i upravljajuće tenisko telo od 1974. do 1989. Iako je, tada, bilo poprilično dugo „na vlasti“ teniseri nisu bili zadovoljni zamarajućim ritmom turnira, kao i slabom organizacijom događaja. Ovo je dovelo do toga da su se igrači pobunili protiv ove organizacije 1986. godine. Zvaničnici su ubrzo uvideli da trenutni scenario nije prihvatljiv.

„Igrači su zabrinuti jer se gotovo ništa ne pitaju oko načina vođenja tenisa, a takođe traže bolji način da se promoviše igra, i smatraju da je trenutna promocija loša.“- rekao je Brajan Gotfrid.

Od kad je Krejmer osnovao ATP 1972., organizacije nije stekla željenu reputaciju gotovo više od decenije. Igrač i uopšteno auditorijum, nije shvatao koliko je ideja ovog četrdesetogodišnjaka bila revolucionarna za tenis. Krejmer je postao deo ATP-a kao generalni direktor 1987. godine. Do tada je bio šef osoblja Bele kuće, tokom mandata Džimija Kartera. Ulazak Hamiltona Džordana u celu priču bio je inicijalna kapisla za pokretanje ATP svetskog tura.

„Iako je bilo mnogo kvalifikovanih ljudi Hamilton nas je fascinirao sa svojom prezentacijom. Bilo je očigledno da je uradio svoj domaći, odnosno da je posvetio mesece za posete i intervjuisanje brojnih važnih ličnosti iz teniske industrije. Pričao je sa agentima, novinarima, ITF ljudima, Slem ljudima, direktorima turnira i igračima, od čega je sastavio priču koju nam je prezentovao, kao i vremensku liniju događaja koji su neophodni da bi ostvario svoju viziju. Naše razmišljanje je bilo, ako može da nađe rešenje za političke probleme na Bilskom Istoku, onda će moći i da hendluje teniski svet.“ – rekao je Harold Solomon.

Da bi se shvatila potrebe igrača da imaju nadmoć nad trenutnim vladajućim strukturama, teniskom svetu je bila potrebna osoba sa petljom, političkim šlifom i znanjem o svetskom tenisu. Hamilton Džordan je bio savršena osoba za tako nešto.

„Na ovo je gledao više kao na političku kampanju nego na neku administrativnu poziciju. Nedugo nakon što je stupio na poziciju, pričao je sa nekim top igračima, kao i bivšim igračima, Rej Murom i Čarlijem Pasarelom, koji su u tom momentu bili direktori turnira, sa velikim iskustvom. Hamilton je imao osečaj da tenis nije jedan od glavnih sportova, a da bi to trebao biti. Smatrao je da treba da bude vođen kao PGA tur u golfu, i da igrači treba odmah da imaju svoj sopstveni tur. Sve ovo je vodio kao političku kampanju. Konstitucionalnim građenjem, njegova vizija izazivala je uzbuđenost kod igrača. Definitivno je sve ovo imalo atmosferu kampanje.“ – rekao je Bred Heris.

Džordanov prvi veliki korak je bio ubeđivanje i nagovaranje igrača da napuste MTC i pridruže se ATP-u. Uveravao je igrače da će dobiti doboljno odmora između turnira, više upravljačke moći, kao da će i više novca biti davano njima. Kako politički!

Tokom sezone travnate podloge 1988. Hamilton je pokušao da smiri situaciju između igrača i organizatora. Uzalud. Hamiltonov sledeći napad usledio je dva dana pre US Opena iste godine. Dovoljan broj igrača se usaglasio sa Džordanom da ustanove ATP sistem. Mnogi su napustili MTC. Koristeći ovo, Hamilton je pretio da će MTC i ATP prekinuti svaki odnos ukoliko igračima ne bude data veća kontrola. Igrači su potpisali molbu, ali ITF, otac svih teniskih organizacija, odlučio je da odbije molbu.

Poslednji krupan potez Hamiltona desio se tokom US Opena. Izuzev Džimija Konorsa i Ivana Lendla, osam od deset igrača u vrhu tadašnjeg tenisa odgovorili su potvrdno da postanu punopravni članovi ATP-a.

Hamilton je odlučio da održi konferenciju za štampu. Lokacija koju izabrao je bio parking. Zvaničnici USTA-e, su bili spremni da daju prostora Hamiltonu, što je ovaj odbio. Verovatno je mislio da će to napraviti ovu konferenciju onom za pamćenje.

„Konferencija je bila „taman dovoljno“ organizovana da bude osećaj da je prava, a isto tako osetio se pobunjenički duh i momenat autentičnosti.“- rekao je Tim Mejouti.

Jutro kada se održavala konferencija, IBM je najavljen kao sponzor celog tura, što je i finalizirano. Podium je odmah donet, a logo ATP-a je napravljen i nalepljen selotejpom. Nekoliko trenutaka kasnije, Hamilton je održao svoj čuveni govor „Tenis na raskršću“. Rikardo Akunja, Rasel Barlou, Čarli Bekman, Den Goldi, Tim Mejouti i Pol MekNejmi su bili neki od igrača koji su prisustvovali govoru, koji je održan ispred glavne kapije US Open terena. Nakon govora 16 od top 20 igrača prihvatilo je da se pridruži ATP-u.

„Ubedili smo ih da potpišu sporazum, smešno je bilo to što niko nije imao hemijsku. Zbog toga su svi sporazumi potpisani olovkom.“- rekao je Bred Heris.

Danas, na svakom većem turniru, na terenu ćete videti logo i natpis „ATP TOUR“ na mreži. Statistike, kao i vremena turnira su nešto što obezbeđuje IBM. Da nije bilo vizije Hamiltona Džordana, nikada ne bismo imali tako predantni kalendar teniskih događaja kao i pravo i moć koja se nalazi u rukama igrača.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *